Čuvena Playstation 4 igra nakon PS5 verzije dobila je i filmsku adaptaciju
Until Dawn je sada već davne 2015 stigao na PS4 konzole i oduševio horor fanove. Sa „klasičnom“ horor pričom devedesetih, zanimljivim narativom i 8 likova čija sudbina zavisi od vaših odluka brzo je okupila fanove.
Sada deset godina kasnije dobili smo PS5 i PC Steam verziju igre ali i film koji iskreno niko nije očekivao, ali je definitvno prijatno iznenađenje.
Na ekskluzivnu premijeru Until Dawn filma pozvala nas je filmska distributerska kuća Jučer d.o.o. Nekada poznati kao 2i Film Srbija. Premijera je održana u Tuckwood Cineplex-u.
Kako je ovo film rađen po igri, smatramo da je fer da vam recenziju donesemo iz dva ugla – ugao nekog ko nije igrao Until Dawn igru ili ti moja devojka i naravno iz ugla iskusnog gejmera to jest mene.
Počnimo od recenzije noob-a, ovaj ne gejmera.
Kao neko ko nikada nije igrao video igru po kojoj je ovaj film zasnovan, i ko je samo površno upoznat sa njenim zapletom, pristupam adaptaciji Dejvida F. Sandberga iz perspektive horor filma. A u tom smislu, reditelj Lights Out – koji se vraća žanru koji mu je doneo slavu nakon što je zagazio u svet strip-filmova sa Shazam! franšizom – isporučuje iznenađujuće zabavan, često krvav horor film Until Dawn, koji uspeva da se izvuče sa svojom apsurdnošću jer otvoreno prihvata ludilo koje nosi.
Clover (Ella Rubin), okuplja grupu prijatelja na naizgled kobno putovanje dok prati tragove svoje nestale sestre Melanie (Maia Mitchell), koja je misteriozno nestala pre godinu dana. Misleći da je pronašla trag, Clover i društvo –Nina (Odessa A’zion), njen dečko Abe (Belmont Cameli), dobrica Max (Michael Cimino) i duhovno intuitivna Megan (Ji-young Yoo) – dolaze do kuće nalik Airbnb-u u zabačenoj dolini, gde Melanin potpis stoji u knjizi gostiju iznova i iznova, sve teže čitljiv sa svakim unosom.
Situacija je zbunjujuća koliko i zabrinjavajuća, ali počinje da ima smisla kada se Nina potpiše u istu knjigu kao sestra i svi bivaju brutalno ubijeni – samo da bi se nekoliko trenutaka kasnije probudili na istom mestu u kući. Svi znaju da su upravo ubijeni, nose povrede koje odgovaraju njihovim načinima smrti, i postaje sve jasnije da imaju ograničen broj noći pre nego što smrt postane trajna. Zarobljeni u beskonačnoj petlji, dobijaju tragove svakog puta kada se noć resetuje, sa krajnjim ciljem da prežive do zore kako bi se oslobodili kletve smrti.
Poput krvavog “Groundhog Day”-a, scenario Daubermana i Batlerove uživa u svim užasnim načinima na koje likovi mogu biti ubijeni, a sa naglaskom na praktične efekte, Until Dawn donosi morbidnu zabavu dok seče, secka, eksplodira (bukvalno) i tuče svoju postavu do kraja. Ponekad likovi dobrovoljno idu u smrt ako to znači da će se približiti rešenju misterije vremenske petlje. U drugim slučajevima, petlja razotkriva pukotine u njihovoj dinamici i stvara razdor – recimo samo da Nina i Abe možda nisu tako skladan par kao što su mislili.
Koliko god film bio divlji i zabavan, na kraju se ipak seti da ima misteriju koju treba rešiti. Ironično, kada pokušava da samog sebe objasni, gubi svoj apsurdni šarm koji ga je činio zabavnim. Rubin daje Clover dovoljno hrabrosti i simpatičnosti da zaista poželimo da reši nestanak svoje sestre Melani, a pojavljivanje Pitera Stormarea u ulozi teatralnog negativca nikada nije loša stvar. Ipak, Until Dawn najbolje funkcioniše kada se prepusti nepredvidivim scenama, zbog čega njegovo finale deluje nešto konvencionalnije.
Ne mogu da govorim u ime fanova igre kako će reagovati na filmski paket Until Dawn-a (imaćete priliku da čujete i to). Za ljubitelje horora, poput mene, verujem da će mnogi uživati u ovoj krvavoj ludosti, jer se film tako lako izvuče zahvaljujući otvorenom priznanju da ništa od ovoga ne treba shvatati preozbiljno.
Kao što je divno kada horor uspe da nadmaši osnovne žanrovske, ponekad jednostavno želite dobru dozu “krvave zabave”, a Until Dawn je isporučuje u dovoljnoj meri da zadovolji publiku željnu takvih zadovoljstava.
A sada za gejmere
Until Dawn jeste rađen po igri, ali nije originalna igra prebačena u film, već se radnja dešava u istom univerzumu. Dokaz za to je Pitera Stormare koji se pojavljuje u filmu, a svi ga se sećamo iz igre. Ovo neke gejmere može da iznervira, ali mislim da svi treba da isključimo taj glas u glavi koji nam konstanto govori – Ovo nije kao u igri.
Ako uspete taj utišate taj iritantan glasić, dozvolićete sebi da uživate u zaista solidnom horor filmu. I počećete da primećujete stvari koje će vas podsećati na igru, umesto da stalno kukate kako nešto nije kao u igri. Znam ja sam isto kriv za to, ali mislim da je to pogrešan put i da smo svi previše zaštitnički nastrojeni prema svojim omiljenim delima da li to bila igra, film ili strip.
Tako da drage kolege gejmeri, opustite se, pročitajte opis noob-a iznad, pogledajte film i mislim da ćete biti prijatno iznenađeni. Ovo je definitivno film u kom će deca devedesetih uživati i osetiti nalet nostalgije.
