Magla svuda, magla oko nas
In my restless dreams … I see that town …. Silent hill…
Ova rečenica odzvanja u glavi fanova proteklih 20 godina i najzad je čekanju došao kraj.
Konami krajnje neočekivano rešava da otkotrlja kamen sa pećine u koju su se zavukli i da nas “obraduje” sa čak 4 naslova u bliskoj budućnosti/sadašnjosti od kojih, ako smem da budem iskren, su me zainteresovala samo dva. Silent hill F, o kome ne znamo ništa naravno ali mogu da onako obazrivo da kažem da “obećava” , i naravno gore pomenuti Silent hill 2 kome, za nas malo matorije, uvod nije potreban.
Moja prva reakcija je bila “Jao Silent Hill 2 rimejk !” koja se ubrzo pretvorila u “Jao …. Silent Hill 2 rimejk ….” Ne nužno zbog prezasićenosti tržišta rimejkovima u poslednjih 10 godina (koje samo po sebi zaslužuje tekst), već zbog logoa koji je usledio nakon trejlera. Bloober team ….
Da ne grešim dušu, nisam igrao ništa od njihovih igara, ali sam pratio njihov rad. Ukratko za one koji nisu upoznati zaslužni su za igre Layers of Fear, Blair Witch Project i mlako prihvaćen Medium. Unapred se izvinjavam ako je neko fan, ali ja se vodim devizom da ne mora sve da se lizne da bi se znalo da ne treba da se jede. Osim toga što su, ne znam kojim satanističkim ritualom, uspeli da dovedu Akiru Jamaoku da radi muziku za predhodno pomenuti naslov, jeste me zainteresovalo, ali nije me zaintrigiralo dovoljno da bih ga probao.
Kao i dobar deo nas danas, patim od iste boljke da pročitam recenzije, vidim da li je nešto 8+ od 10 i ako nije trudim se da ne ulažem vreme. Da budemo racionalni, ovaj naš hobi nije baš najekonomičniji, smatram da nešto mora da ispuni neki kriterijum da bacim 70e na disk.
Sa svim ovim izrečenim, da ne tupim više, moja očekivanja su bila klimava.
Osuđena je na to, da bude upoređivana do besvesti sa već izvikanim originalom koji je obeležio generaciju PS2 i koju mnogi smatraju jednom od najboljih igara svih vremena, među kojima sam i ja.
Nakon 16-17 sati igranja mogu sa sigurnošću da tvrdim da, ne samo da je Bluber tim ispunio sva moja očekivanja, već da ona više nisu ni u istom poštanskom broju. Bukvalno ne znam šta pre da pohvalim, ali trudiću se da idem nekim redom koji ima smisla.
Priča je vrlo prosta. Džejms Sanderlend, protagonista, dobija pismo od svoje supruge Meri, koja ga poziva da joj se pridruži u Sajlent Hilu, grad za koji ih vezuju lepe uspomene iz mladosti. Jedini problem je u tome što je Meri pokojna poslednje tri godine i onda dođe malo čudno jel te, stoga Džejms zadene svoju depresiju za pojas i stiže u unesrećeni grad da je pronađe. Ništa previše komplikovano na prvi pogled.
Vrlo brzo po ulasku u grad primećujemo da nešto nije “pod libelu” i da je napušteni grad naseljen vrlo jezivim i upečatljivim predstavnicima podzemlja koje ćete morati bukvalno motkom da rasterujete kako bi ste se probili kroz danteov pakao u kom ste se zatekli i našli svoju, rahmetli, suprugu.
Fun right ? Usput ćete se susresti sa još nekolicinom kompleksnih likova sa podjednako tužnim sudbinama o kojima namerno neću detaljisati, što da bih izbegao bilo kakvu vrstu spojlera, što da ne bih pokvario iskustvo koje ćete imati sa ovom igrom realno samo jednom. Apelujem na sve čitaoce teksta da pokvare sebi priču na internetu jer je jedna od retkih koja može da posluži kao argument da su video igre ipak, kolko god to neki ne žele da priznaju, umetnost.
Mislim da je ovde noseći stub bez ikakve sumnje atmosfera. Dizajn nivoa (čitaj palačinka), muzika (čitaj euro krem) gore pomenutog Akire Jamaoke koji je svaku pesmu iz originala preradio za rimejk i naravno dizajn zvuka (čitaj plazma). Svaki od ovih elemenata sam po sebi je fenomenalan, ali tek kada se spoje dešava se magija.
Od prvog trenutka kada krenete kroz šumu, za koju vam savetujem da malo upijete pre nego što protrčite, shvatićete o kakvoj se igri radi.
Slušalice su obavezne u ovom slučaju. Ne kažem da bi igra bila išta manje strašna preko zvučnika, ali svakako igrate sebi na štetu ako ih ne nosite. Svaki šum, svako pucketanje, Džejmsovo disanje na nos dok stoji u mestu i čita mapu ili rešava zagonetke, stvara ozbiljan osećaj imerzije koji nisam video još od, malo ironično. Resident Evil 2 rimejka. Tu su naravno i zvuci nesrećnih čudovišta koji grokću, stenju i zapomažu da vam dodatno unesu nemir i nateraju vas da igrate brzinom kasirke u Maksiju. Jedine zamerke koje imam su možda zvukovi oružija koji nemaju taj udarac koji bi inače očekivali ali ništa što bi umanjilo ugođaj.
Sve ovo upotpunjuju apsolutno fenomenalne originalne kompozicije Akire Jamaoke koje variraju od šerpe pune escajga koje padaju niz stepenice, do ambijentalne muzike za meditaciju koja tačno zna kad treba da “krene” .
Što se tiče grafičke prezentacije igra izgleda onako kako bi svaka AAA igra i trebala da izgleda. Unreal 5 omogućva da na neke trenutke izgleda čak foto realistično, toliko da parira RE endžinu za koji smatram da je reper svim ostalima. Igra na PC ima malo problema sa stuter-om (koji je u trenutku pisanja ovog teksta već patch-ovan) , ali sam primetio da gašenjem par opcija u podešavanjim je relativno rešen problem bez da prezentacija igre trpi. Raspadnute zgrade, trulo drveće, zaridjali metalni kavezi, napušteni automobili … sve izgleda jako impresivno i može se samo reći u kombinaciji sa dizajnom nivoa samo “šefs kis”.
Obićićete nekoliko većih lokacija i sam grad koji je nek vrsta hub sveta koji ih spaja. Svako od ovih mesta izgleda zamrznuto u vremenu i vidi se da je Bluber uradio domaći što se tiče dizajna samih nivoa. One koje su prisutne u originalu su prisutne i ovde, ali je svaka nadograđena i proširena u X, Y i Z. Ima i po neki Dark Souls momenat gde se otključaju neka vrata koja su ustvari prečica koja spaja prethodni deo mape sa trenutnim što je jako bitno kod ovakvih vrsta old skul horor igara gde je ustaljeno to takozvano “vrtenje u krug” . Pazlovi su mahom idi od tačke A da uzmeš iberzohnu do tačke B gde je spojiš sa gurtnom da se onda dobije alanser i njega ubaciš u diferencijal i otvore se sledeća vrata, što u kombinaciji sa kružnim nivoima i prečicama dosta umanjuje ossećaj backtracking-a koji zna da bude problematičan u ovom žanru.
Osim tamo amo puzlova postoje i neki ozbiljni igrači koji će vas naterati da vadite papir i olovku (ili telefon) što nisam uradio od 2003. Tu su standardni Šekspirovski stihovi ili ti “šta je pesnik hteo da kaže” papirići koji daju šifru za neki sef, do kontrapcija koje traže poznavanje kombinatorike. Celim putem kroz igru nikada nije bilo praznog hoda i posle svake završene sekcije igre kažem sebi da ću da sejvujem i idem da spavam, ali nekako uvek ispešačim još dva sata.
Kad smo kod praznog hoda, pored samog hodanja i mozganja, tu su i krakondžule koje vam rekreativno staju na put, pljuju, psuju i šutiradu u nadi da će te se pridružiti supruzi na onom svetu. I ako nisu previše raznovrsni, svakako je dizajn originalan i vezuju se za temu igre tako da ni jedno čudovište ne štrči od nivoa. Na raspolaganju vam je nekolicina hladnog i vatrenog oružija kao što je već pomenuta motka (koju posle unapredite za metalnu cev), standardni pištoj, sačmara itd. , koje kao i neprijatelji, nije previše raznovrsno ali “vrši poso”. Borba svakako nije prioritet, kao što nije bila ni u originalu, ali moram da pohvali Bluber koji je i ovde uspeo da unapredi gejmplej za ozbiljnu marginu ubacivši dodge mehaniku. Na prvi pogled deluje jako “klanki” ili ti trapavo, ali ćete vrlo brzo shvatiti da je neophodno. Naročito kada je žurka u sobi 5x5m sa troje sotoninih sledbenika koji se ne zimkaju ko će prvi da vas klepi, već svako radi kako je naumio. Kombat ukratko za svaku pohvalu jer su se potrudili i više nego što je bilo potrebno.
Moram i da skrenem pažnju na jedan bos fajt na koji nailazit pred poslednju zonu igre. Standardna već rečenica ali, u originalu je ovaj susret bio fusnota, koji je na momente čak i bio komičan. Iskreno nisam očekivao nikakvu posebnu posvećenost ovoj sekciji, ali moram da kažem da je jedan od boljih bos fajtova koje sam iskusio u poslednjih nekoliko godina. I ako ne previše dugačak, osećaj izgubljenosti i beznadja koji je Bluber uspeo da stvori, može da služi za primer svim ostalim studijima kako može sa malo da se uradi puno.
Na samom kraju teksta, bilo bi malo licemerno ne dati ocenu pošto sam na početku pomenuo da sam jedan od tih grešnika koji samo pogleda ocene i na osnovu toga odlučujem da li ću da igram nešto ili ne. Vrlo mi je teško staviti broj, prvo zato što sam subjektivan prema franšizi i zajedno sa ostalima stajao u redu i čekao da Konami pusti Silent Hill iz podruma u kom ga je držao vezanog za radijator zadnjih 20 godina. Kada ga je i konačno i pustio, on je otrčao pravo u ruke poslednjem timu za koji sam mislio da može da mu oda počasti i da ga “povampiri” kako samo Silent Hill to zaslužuje. Bluber je uradio fantastičan posao i malo me postideo mojih neosnovanih kritika i sumnji u to kako će se snaći sa ovom voljenom franšizom. Apsolutno sva očekivanja su prelila čašu i naterala me da probam i ostale igre iz njihovog studija, konkretno Medium. Što se mene tiče, Bluber je prešao iz studija koji je imao moju zainteresovanost u studijo koji sada ima moju pažnju.Za Silent Hill 2 mogu samo kratko da kažem da je zaslužio vaših teško zaradjenih 70e.
1 Comment